Član 93

(1) Nadležni organ će strancu rešenjem odrediti obavezni boravak u određenom mestu (u daljem tekstu: obavezni boravak) kada u skladu sa članom 87. ovog zakona postoji rizik da stranac neće biti dostupan nadležnom organu radi sprovođenja prinudnog udaljenja, a smeštaj lica u prihvatilište ne bi bilo srazmerna mera, odnosno u slučaju da je strancu doneto rešenje o odlaganju prinudnog udaljenja iz člana 84. ovog zakona. (2) Obavezni boravak se može odobriti u vremenskom trajanju do jedne godine, i može da se produži na isti period, u zavisnosti od postojanja razloga zbog kojih se obavezni boravak odobrava. (3) Stranac kome je određen obavezni boravak, dužan je da boravi na određenoj adresi i da se javlja nadležnom organu u skladu sa naloženim u rešenju iz stava (1) ovog člana. (4) Kad za to postoje opravdani razlozi, nadležni organ može rešenjem odobriti strancu da privremeno napusti mesto obaveznog boravka. (5) Strancu koji nema putnu ispravu izdaje se privremena lična karta. (6) Strancu koji u nameri onemogućavanja ili ometanja prinudnog udaljenja postupa suprotno obavezama iz st. (2) i (3) ovog člana, nadležni organ će odrediti boravak u prihvatilištu u skladu sa članom 87. ovog zakona. (7) Protiv rešenja iz stava (1) ovog člana, kao i protiv rešenja iz stava (4) ovog člana, stranac može preko nadležnog organa da izjavi žalbu u roku od osam dana od dana prijema rešenja. (8) Žalba se podnosi u pisanoj formi, na srpskom jeziku, uz plaćanje propisane takse. O žalbi odlučuje Ministarstvo unutrašnjih poslova. (9) Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. (10) Protiv rešenja donetog u drugom stepenu može se pokrenuti upravni spor. (11) Obavezni boravak se unosi u putnu ispravu stranca utiskivanjem nalepnice obaveznog boravka čiji izgled i način unošenja propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove.